Кад ће се отара`симо ових џуке`ла, бре? (у спомен Жући и Љубичици) Жућа се појавио пре подне, ниоткуда. Мали, бојажљив штенац, мешанац. Обичан. Кућица, мало хране и воде, и наш Жућа је исте вечери радосно махао репом, што кућни љубимац и треба да ради стално. После пар дана почела је да му цури њушкица, да му се магле окице, одвели смо га код другара ветеринара, другар је одмах видео ожиљак од стерилизације, читачем је очитао број чипа и саопштио нам је да је Жућа градски пас. Били смо поносни: Г-Р-А-Д-С-К-И П-А-С ! Псић кога смо удомили није био било тко, но вакцинисано, стерилисано и евидентирано живо биће са правима која произлазе из Програма Београда за уклањање паса луталица са градских улица. Дакле, нашег Жућу је већ у најранијој младости наш град даровао основним пакетом за дужи живот, скоро па к`о онај програм пакетића за градске бебе. Од тог сазнања смо се тако осрећили да нисмо реаговали на озбиљно лице нашег другара ветеринара, који је Жућу напумпао инекцијама антибиотика и витамина, а затим је то инјектирање трајало наредних петнаестак дана, колико се болест развијала, преко вишеструких епилептичних напада, до губитака моторике. Лекови нису јефтини, па смо одустали од оправке машине за судове и још неких кућних потрепштина, али џабе: наш Жућа није успео. У ствари, сетих се да ми је репом махао само прве вечери. Подарио сам му инекцију за отклањање мука одласка из овог времена, а он мени тужне окице и последњи издах. Упознали смо Београдски Штенећак. Има једна новобеоградска псећа породица из гвозденог киоска око километар пре остружничког моста. Јазза је чувао околину од лисица и пацова а Мамма је донела на свет осам штенаца, одмах после Нове године, на оних много дана много испод нуле температурних подеока. Нас неколико бициклиста, скутериста, шетача, као и неколико становника оних кућа поред насипа, хранило је ту приградску псећу породицу, умотавало је у старе јакне, ћебад и пешкире, и сви су живо и здраво дочекали београдско пролеће. Седам псића је удомљено до средине пролећа, те је бар седам људских породица добило трајне дозе среће и чисте љубави, а кућни љубимци баш томе служе. Љубичица је то осмо, најситније а најслађе штене. Нико је није узео, вероватно због клемпавих ушију и тужњикавог погледа, али је тај имиџ нестајао за време посете било кога из наше "екипе". Та наша "екипа" наивних београђана, иначе обичних људи и немрзитеља животиња, договорила се да покуша да убаци остатак породице (Мамму, Јаззу и Љубичицу), у београдски Програм. Да им учини. Да им олакша, побољша и продужи живот. Да буду евидентирани. Да буду вакцинисани против беснила. Да буду стерилисани да не би било нових петнаестак штенаца (па логаритамском прогресијом наредних зима...), и да не би угинули: од глади, хладноће, људи, лисица или пацова. И да нам много наредних година усреће тих десетак минута спортске паузе пре повратка кући. Операција "Програм виа Раковица" није била лака али се чинила успешном. Требало је месец- ипо дана, неколико званичних пријава, телефонских интервенција, потезања пријатеља и веза, да бисмо се, по позиву, једног јутра на-врат-на-нос сјурили до краја Блока 45, окупили, сачекали и спровели Зоохигијенино возило до Мамме, Јаззе и Љубичице. Тај дан се чинио предивним. Савремени београдски шинтери су дошли пристојним доставним возилом, са кавезима за псе, ГПС-ом и фото-апаратом. Двојица радника су били екстремно позитивни, љубазни и стручни. Фотографисали су и псе и нас. Породица је одведена у Раковицу. Докторка ветерине С. је у телефонским разговорима била изузетно срдачна. Пси су прихваћени у Програм који траје до седам дана. Дошао је и тај наредни уторак. Не може се речима описати Маммино, Јаззино и Љубичицино лудило од среће када су нас угледали и када смо их изнели из Раковичког возила. Сви смо се потрпали у наш Рено 5 и кренули насипом ка мосту. Хм? Зашто, иначе у природи потпуно чисти пси, шире експлозивни мирис фекалија? Да ли их у раковичкој ветеринарској станици и азилу држе потопљене у септичкој јами? Да ли да спалимо нашу одећу после акције? А шта ћу са позајмљеним Реноом? Но, најважније је да су пси заиста изгледали здраво и срећно, и та, прва и једина заједничка "журка" нашег "Остружницабриџ Рескју Тима", начинила је и тај уторак једним божанственим даном. Срби бре јесу добронамерни и имају жеље и снаге да чине добро и уживају у томе. Неки Срби. Да, у општој френезији нисмо реаговали на сумњичаве коментаре једне другарице о Програму.

1