srbolonja

U celosti i suštini, ideja "Bolonje" je prirodna i čista jer su joj cilj i perspektiva jasno usmereni prema pojavi koja se najkraće definiše kao "pouzdan kvalitet". U svemu. Kvalitet učenja znanja, kvalitet promene i napredovanja, kvalitet primene znanja, kvalitet rezultata, pa i kvalitet života u najširem. Evropa je ideju "Bolonje" isto tako čisto i jasno potkrepila jednostavnim sistemom za postizanje i ostvarivanje kvaliteta znanja koji sažeto glasi: kvalitetne studente izgrađuju kvalitetni profesori i kvalitetne škole. A to su oni profesori koji pouzdano znaju to što treba da znaju, koji umeju da studentu prenesu znanje, da studenta prate i vrednuju, da ga na kraju pravilno ocene, kao i one škole koje prepoznaju i koriste takve profesore. Dakle, profesori (kao i studenti), moraju da rade i da pokažu i dokumentuju rezultate svog rada, s obzirom da su i sami pod vrednovanjem i ocenjivanjem, kako od strane upravnih i kontrolnih činilaca sistema, tako i od strane svojih studenata. Jer u centru sistemskog školovanja stoji: STUDENT. Sve u svemu, jedna lepo zaokružena i potpuno funkcionalna celina. Ipak je kvalitetan rad promenio majmuna u čoveka. "Bolonja" je u srpsko školstvo ušla kao promaja, na sva vrata i sve prozore, no provetravanja nema te je smrad stacionaran i zgušnjava se. Ovu pojavu je lako opravdati onom naučnom hipotezom da "što sto pametnih teško stvori, budala lako razlupa", ili lokalnom poslovicom "nema dovoljno toalet papira", ali sama stvarnost srpskog školstva nije toliko složena i kraj se već da sagledati. Propast, normalno. Ne zbog i sa "Bolonjom", niti bez ili protiv "Bolonje", već iz razloga elementarne nejednačine: ne može loš student, na primer obućarskog zanata, niti prodavac bostana, preko noći postati doktor nauka i profesor, na primer, elektronike. Nezamislivo je. I opasno. Vodi u piramidalnu progresiju unazad, prema banani i majmunu. U Srbiji su normalno moguće i ovakve nezamislive pojave, pa je neminovna propast školstva logično i poželjno rešenje. Što pre i što efikasnije. Slede primeri za Srboklonju (skraćenica za srpsku bolonjizaciju). Prvi primer pripada jednoj značajnoj državnoj Visokoj (bivšoj višoj) školi, koja je u samom vrhu "najkvalitetnijih" akreditovanih ustanova. Direktor, stariji čovek, izmuljao je i izbacio odličnog aktivnog profesora, i na njegovo mesto izabrao u profesorsko zvanje i zaposlio svoju značajno mlađu ljubimicu. To je o-kej, iako nije česta pojava. Međutim, ta mlađa direktorova ljubimica je inače gospođa u jakim srednjim godinama, sa specifičnim verbalnim kvalitetima i akademskim razvojem onda kad mu vreme za profesora nije. Naime, dama je tek u četrdesetim godinama života upisala izvestan, vrlo praktičan, fakultet za neku tehnologiju u unutrašnjosti Srbije. Normalno, kao samofinansirajući student, s tim što je sve troškove školovanja platila upravo Visoka škola njenog direktora, i to ne od "ministarskih" para, već od školarina svojih samofinansirajućih studenata. Diplomirala je, a zatim je ista škola na isti način finansirala dalje napredovanje svoje diplomirane koleginice tako što je platila dvogodišnje magistarske studije i magistarsku diplomu na jednom elitnom beogradskom državnom univerzitetu, ali ovaj put ne iz oblasti tehnologija, već iz izvesne savremene umetnosti. Sredstva za školarinu su, normalno, obezbeđena iz naplate školarina studentima direktorove visoke škole. Ali to nije kraj. Poslastica je da, sada već uvažena "profesorka", upravo okončava neke ekspresne doktorske studije, takođe na jednom državnom univerzitetu (ovaj put iz neke treće oblasti, na primer učiteljske), na kojima se za par stotina hiljada dinara može ladno "već sutra" doktorirati. Da, sistem plaćanja školarine je već objašnjen i uhodan.

SRBO(K)LONJA i . . . Bolonjska konvencija se zasniva na dve sjajne ideje. Prva ideja je da znanje treba da bude dostupno svakom čoveku. Sjajno. Bio Srbin, Rom ili Nemac, bio belac ili nebelac, bio demokrata, radikalan ili konzervativan, bio mlad ili star, svejedno, ako si ljudsko biće, Evropa ti dozvoljava ZNANJE. Druga ideja je da svako može da izabere znanje koje želi da nauči i koristi. Izvanredno. Sistemsko priznavanje personalnosti. Svako ima prava da uzima znanje po svojoj meri. Jedinka sme da uči istovremeno i mehaniku, i kompjutere i muziku, da za školovanje dobije priznatu diplomu, da napreduje ka daljim diplomama i da sama izabere šta će od naučenog da koristi za rad i život, a šta za hobi i zabavu. Zaista, evropski sistem ujednačavanja obrazovnog prostora po bolonjskoj konvenciji i lisabonskoj deklaraciji predstavlja naprednu filozofiju koja u centar razvoja čovečanstva, najzad i sistemski, postavlja čoveka i njegovo ZNANJE, i to zaslužuje veliko Uraaaaa! Normalno, kao i svaka filozofija, i ova ima neku caku. Prva caka je da znanje ima svoju vrednost kao i svaka roba i dostupno je onome ko može da ga kupi i plati. Druga caka je kockarska: ako u mladosti, od 17-te do 25-te godine izaberete da učite mehaniku, računarstvo i muziku, a od tridesete (kada naučeno treba da primenjujete i naplatite), ustanovite da su druge jedinke to bolje naučile te da za vas nema mesta, ili, ne daj Bože, zaključite da se najbolje prodaje frizeraj, obućarstvo i ugostiteljstvo, onda ste igrali na loš izbor. Sloboda i izbor takođe imaju svoju cenu. No, bez velike brige. "Bolonja" sistemski rešava i ovakve probleme. Bogati i manje bogati platiće skuplje i bolje znanje, te će kvalitetnije škole i bolji profesori imati veće zarade. Većina siromašnih svakako neće moći da priušti mnogo ovih pogodnosti, ali za inteligentne, ambiciozne i uporne siromašne pojedince Evropa i "Bolonja" ostavljaju otvorena vrata u vidu stipendiranja ili dovoljno niskih cena na dovoljnom broju škola. Bogatstvo nije garant inteligencije i kreativnosti, a tehnološki ovisno čovečanstvo se može razvijati samo znanjem i primenom znanja, te u praksi u evropskom školovanju ima mesta za svakog radnog i kreativnog studenta. A problem eventualnog lošeg izbora u mladosti rešava se jednostavnim školovanjem "u starosti", odnosno idejom školovanja tokom celog života. Super. Sistemsko školovanje je pomereno sa "sezonskog" (studentska "sezona" je od četiri do šest godina učenja), koje je bilo namenjeno tradicionalno specijalizovanom i uniformnom življenju i preživljavanju do kraja radnog veka i penzije, na "trajno" učenje, odnosno stepenike učenja znanja za promenu i razvoj, pa i za zabavu.

. . . KRAJ

I tako funkcioniše srpska varijanta "bolonje": prodavac bostana ipak može ekspresno da doktorira i postane profesor, jer nauku ipak čine seks i tuđi džep, a sutra je nebitno za danas. A i za tog direktora je poznato da je doktorirao tamo dole, preko puta autobuske stanice ali pre zatvaranja granice, po pouzdanom principu apdejtovane resavske škole: prepiši i plati. No!No!No!No! (Zohanove reči), no nije tu kraj. Šlag na poslastici je sledeće pitanje: Da li i gde profesor, na primer, Engleskog jezika (koji je magistrirao engleski jezik i književnost), treba da upiše osnovni kurs engleskog jezika, na primer na "Kolarcu", i da ga pohađa zajedno sa svojim studentima kojima predaje predmet engleski jezik, da bi naučio delić znanja koje treba da im predaje? Odgovor je jednostavan: da, normalno da može. Ako si ljubimica srpskog visokog školstva. Horor, jel da? Dakle, naša uvažena koleginica profesorka, sutrašnji DOKTOR NAUKA, učila je, zajedno sa studentima kojima predaje, osnove oblasti iz koje je magistrirala i iz koje je profesor i koju predaje tim istim studentima. Normalno, učila je na jednoj vrlo skupoj privatnoj školici za tu oblast, na kojoj je jedan četvoromesečni kurs koštao oko 150 000 dinara, a nepotrebno je spomenuti finansiranje. Jasno je da su je finansirali upravo studenti sa kojima sedi u školici, a preko njenog starog dobrog direktora. Cela priča je istinita. I to duplo, jer je "koleginica" inače jedina, jadna, pala na ispitu na toj školici, na osnovnom kursu, i morala je da ponovi kurs. Plaćanje? Pa zna se. Dakle, profesorka koja sluša nastavu zajedno sa svojim studentima, i kojima na direktorovoj školi predaje to isto gradivo, jedina mora da ponavlja kursić u školici. Srbija! Drugi primer pripada jednom srpskom, izuzetno poznatom i priznatom, državnom umetničkom fakultetu. Divan profesor održao je par ispita plus diplomski jednom verovatno dobrom biću ali slabom studentu (prosek manji od 6,5), i za iskazana "znanja" dao mu je po desetku. Tri desetke i diplomu. Častio je tog studenta i potpisom za jedan predmet. Problem je u tome što su predmeti pripadali drugom profesoru, kod koga se taj loš student nije ni pojavljivao, pa zakonski nije ni mogao da dobije potpis niti da polaže ispite. Taj drugi, zakonski profesor, prijavio je sve tadašnjem Ministarstvu prosvete i, gle čuda, jedan Ministar prosvete je bez pardona poništio te ispite. No, čuda su čudna sama po sebi a ministri su smenjivi, te je za izvesno vreme jedan naredni ministar prosvete izmuljao da se ipak nije ništa strašno desilo. Istovremeno, od Javnog tužilaštva pokrenuta je istraga protiv onog profesora koji je dao potpis i diplomu, ali je zaustavljena od više instance preinačenjem bez obrazloženja. Nikom ništa. Rezultat ove nematerijalne ili materijalne ljubavi između divnog profesora i lošeg studenta (obojica su muškog roda), ogleda se u tome da je taj isti loš student predložen za profesora i predaje upravo na tom fakultetu, već je postao profesor na jednoj poznatoj akademiji u bliskoj unutrašnjosti, kao i profesor na doktorskim studijama značajnog državnog univerziteta umetnosti (u narednoj priči). To je srpska “bolonja”: loš đak kriminalnog profesora, može da uči buduće doktore. I ova priča je istinita. Treća istinita priča je najkraća i najčistija. Rektor jednog državnog umetničkog univerziteta, inače divan čovek i priznat, valjda umetnik, izbacio je ladno celu ekipu odličnih profesora sa postdiplomskih studija, "maznuo" im celu tehnologiju i pare (studije su samofinansirajuće, a izbačeni profesori su ih osnovali i obezbedili i tehnologiju i sredstva za rad), i sada predaje na tim studijama, a sa njim predaje i prethodno spomenuti loš student. Elem, niti taj rektor ima pojma o oblasti na kojoj predaje i uzima honorare, niti je "ekipa" koju je doveo zakonski osposobljena da tu oblast predaje jer uglavnom nemaju ni profesorska zvanja niti stručna znanja. No, doktorske studije su to, državna ustanova je to, Srbija je to. Prethodna tri primera zaokružuju srpsko školstvo. Iako su priče bljutave, nisu tračevi. I nisu beznačajne jer je prevelika verovatnoća da se u raznim, gorim ili još gorim varijantama, ponavljaju u mnogim drugim školskim ustanovama. U ove tri primerne ustanove bar još nema probadanja noževima ili previše vidljive droge (osim čestog mirisa mariške po toaletima). Takođe još nema profesora uhapšenih zbog korupcije, niti će ih biti u skorije vreme. Ipak su ovo beogradske institucije, a ne tamo neki Kragujevac ili Zagreb. Svakako da ni jedno nacionalno školstvo ne propada zbog hapšenja pomoćnika ministra i nekoliko desetina profesora i ostalih saradnika, u jednom manjem i izolovanom gradu i Univerzitetu. Obratno, takve aktivnosti podgrevaju laž u nadi da će se desiti nešto bolje. Srpsko školstvo propada od sitnih, jadnih, dnevnih pakosti i opšte-poznatih namera prema komšijskoj kravi, kao i iz organizacije kafansko-bratskog tipa i to na svim nivoima. To je o-kej jer su kafana i ulica tradicionalno najviše vrednovane životne škole na ovim prostorima, a laž plus podlost je najkaloričnija duševna hrana. U srpskom školstvu znanje i učenje jednostavno nisu poželjne kategorije. Mnogo su, brate, znači, ispoštuj me, komplikovane. I ko je zaslužan za stranje? Svaka individua, normalno. Ne može biti zaslužan samo onaj dobar stari direktor, ili divan profesor ili priznati rektor. Kao što ne snose sve zasluge ni koleginica bostanka, niti siks-zapeta-fajv student-sad-profa. Oni samo dostižu maksimum svojih nesposobnosti i neznanja. Svi ostali koji poslušaju, prećute, protračare i saglase se, takođe zaslužuju priznanje za stranje. Podlost, pakost, zloba, prevara, lukavstvo, zavist, sujeta, lažljivost, i ostali komplementarni činioci savremene srpske prosvetne ličnosti nisu instiktivne reakcije niti svojstva stečena rođenjem, već su stanja aktivne svesti. A svest se formira učenjem i razvojem znanja ili neznanja, kako gde i kako kada. I na kraju onaj centar školovanja: student Srbin sa svojim ciljem i perspektivom. Uf. Shit. Umesto analize za samoubistvo iskreniji je savet jednog starog profesora: što pre, što brže i što dalje odavde. Što pre, jer će biti gore. Što brže, jer će biti gore. Što dalje, da bi se onemogućilo dejstvo one besmislenosti sa nazivom nostalgija. Đura je ipak bio malo više popio, jer istina je da “Sunce tuđeg neba” daje više hleba. A za one pametnije kojima nisu potrebni nikakvi saveti, rešenje je u tačnom odgovoru na pitanje jednog odličnog studenta: Ko je ovde lud? To pitanje je prvo meni postavio kada mi je ispričao onu priču posle Zohanovih reči. Inače, pitao me je iz inostranstva gde je otišao na nekolikomesečni rad i učenje jezika. Znam da je planirao da se vrati i završi ovde školu ali razmišlja. Da, na pitanje nisam znao da odgovorim ali sam se poetski izvukao citirajući reči velikog pokojnog Ljube Tadića: "Srbin, kad vidi blato, odmah skoči u njega da se ceo uvalja". I to je kraj. PS: A "Bolonja"? Kakve veze ima Bolonja sa svim ovim? Ma, nikakve, kao ni sa bilo čime u srpskom školstvu. Marfijev zakon je u trećem članu jasan: "Kad nema veze, nema veze". Direktor već ima narednu ljubimicu, rektoru upravo ističe mandat, a onaj divan muški profesor je i dalje dobar, kao i srpsko školstvo. Beograd, Dec 2008. - AK